NDA (ugovor o čuvanju poverljivosti): Ključni pravni aspekti

Prilikom pregovora sa poslovnim partnerima, investitorima, zaposlenima ili eksternim saradnicima često dolazi do razmene osetljivih poslovnih podataka. NDA ugovor, poznat i kao ugovor o čuvanju poverljivosti ili ugovor o neotkrivanju podataka, predstavlja jedan od najefikasnijih pravnih instrumenata za zaštitu takvih informacija i sprečavanje njihove neovlašćene upotrebe ili otkrivanja. U ovom tekstu objašnjavamo šta je NDA, kada ga treba zaključiti, kako se pravilno sastavlja i zašto je angažovanje advokata za NDA ključno za njegovu punovažnost.

Šta je NDA ugovor?

NDA je skraćenica od engleskog izraza Non-Disclosure Agreement. U srpskom pravnom prometu ovaj instrument se najčešće naziva ugovor o poverljivosti, ugovor o čuvanju poverljivosti ili ugovor o neotkrivanju podataka. Sva tri naziva koriste se ravnopravno i odnose se na isti pravni instrument.

Reč je o ugovoru kojim se jedna ili obe ugovorne strane obavezuju da neće otkrivati i/ili koristiti i/ili prenositi trećim licima informacije koje su označene kao poverljive.

Ugovor o čuvanju poverljivosti u srpskom pravu pronalazi svoju osnovu u opštim odredbama Zakona o obligacionim odnosima o slobodi ugovaranja, ali i u posebnim propisima, pre svega u Zakonu o zaštiti poslovne tajne. Punovažnost NDA ugovora pred domaćim sudovima nije upitna.

Koje informacije mogu biti zaštićene NDA ugovorom?

Ugovor o neotkrivanju podataka može pokriti gotovo svaku informaciju koja ima poslovnu vrednost i nije opšte poznata. U praksi, najčešće se štite:

• poslovni planovi i strategije razvoja
• finansijski podaci, cenovnici i projekcije
• baze klijenata i kontakt podaci poslovnih partnera
• tehnička dokumentacija i specifikacije proizvoda
• softverski kod, algoritmi i arhitektura sistema
• marketinške strategije i kampanje u pripremi
• know-how, poslovni procesi i interne procedure
• poslovne tajne u smislu Zakona o zaštiti poslovne tajne

Pitanje kako zaštititi poslovnu tajnu neretko se svodi upravo na ovo: da li su informacije koje smatrate tajnim jasno definisane u nekom dokumentu. Ako nisu, zaštita je oslabljena, čak i kada postoji zakonska osnova. Osnovni dokument koji služi ovoj svrsi prema spoljnim partnerima, kupcima, saradnicima jeste NDA (ugovor o čuvanju poverljivosti), dok je interno prema zaposlenima to najčešće ugovor o radu, pravilnik o radu, i drugi interni akti i metode, kao što je pravnilnik o poverljivosti, interno označavanje dokumenata kao poverljivo, strogo poverljivo, interno i slično.

Kada je preporučljivo zaključiti NDA?

Ugovor o čuvanju poverljivosti treba zaključiti pre nego što dođe do bilo kakve razmene osetljivih informacija. Ovo zvuči logično, ali u praksi mnoge kompanije propuste pravi trenutak.

U nastavku su neke od situacija u kojima je NDA veoma preporučljiv:

• Pregovori sa potencijalnim poslovnim partnerima — pre nego što podelite strategiju, finansijske projekcije ili bazu klijenata.
• Saradnja sa freelancerima i konsultantima — svaki spoljni saradnik koji dobija pristup internim podacima treba da potpiše ugovor o poverljivosti.
• Razgovori sa investitorima — pre deljenja poslovnog plana ili finansijskih izveštaja sa investitorima, ugovor pre deljenja poslovnog plana je standardna praksa.
• Angažovanje zaposlenih — NDA za zaposlene ili direktore je posebno važan u sektorima gde zaposleni imaju pristup bazama klijenata, tehničkim rešenjima ili poverljivim procesima.
• IT i razvoj softvera — programeri, dizajneri i testeri često rade sa kodom i arhitekturom koje predstavljaju najvredniji deo kompanije.
• Due diligence postupci pri prodaji ili kupovini firmi — tokom ovog procesa razmenjuje se ogromna količina osetljivih informacija.

Ako se pitate kako zaštititi poslovnu ideju u ranoj fazi razvoja, odgovor je jasan: pre nego što je ikome predstavite, zatražite potpis ovlašćenog lica na ugovor o čuvanju poverljivosti.

Jednostrani i dvostrani NDA – koja je razlika?

Ugovor o poverljivosti može biti jednostran ili dvostran, u zavisnosti od toga ko otkriva poverljive informacije, odnosno da li su obe strane obavezne da čuvaju poverljive podatke druge strane ili ne:

Jednostrani NDA zaključuje se kada jedna strana (davalac) otkriva poverljive informacije drugoj strani (primaocu), koja preuzima obavezu čuvanja tajne. Ovaj model je uobičajen kada kompanija angažuje spoljnog saradnika, konsultanta ili freelancera. NDA za zaposlene, recimo, redovno je jednostran, budući da je kompanija (poslodavac) davalac ovih informacija, dok je zaposleni primalac poverljivih informacija.

Dvostrani NDA primenjuje se kada obe strane razmenjuju poverljive informacije, što je tipično za pregovore između poslovnih partnera jednakih pregovaračkih pozicija. Ugovor o poverljivosti sa poslovnim partnerom u slučaju zajedničkih projekata ili strateških alijanski gotovo uvek treba da bude dvostran, jer obe strane otkrivaju osetljive podatke.

Zavisno od okolnosti konkretnog slučaja, treba se odlučiti za jedan od navedena dva modaliteta, jednostrano obavezujući ili dvostrano obavezujući ugovor o poverljivosti.

Ključne klauzule koje svaki NDA treba da sadrži

Pitanje kako zaštititi poslovnu tajnu putem ugovora ne može se svesti na puko potpisivanje bilo kog dokumenta.

Sadržina NDA je ono što određuje nivo zaštite. Svaki ugovor o neotkrivanju podataka treba da sadrži sledeće elemente:

• Definicija poverljivih informacija — precizno i taksativno nabrajanje šta se smatra poverljivim. Preopšta definicija ili njeno izostavljanje najčešći je razlog što NDA ne daje dobre rezultate na sudu.
• Obaveze primaoca informacija — šta sme, a šta ne sme da učini sa primljenim podacima.
• Izuzeci od poverljivosti — informacije koje su postale javne nezavisno od primaoca, informacije koje je primalac već znao i sl.
• Rok trajanja obaveze čuvanja tajne — može biti određen (npr. 3 ili 5 godina) ili vremenski neograničen za određene kategorije informacija.  
• Ugovorna kazna — ugovorna kazna nije obavezni deo, ali je izuzetno preporučljiv, budući da daje izvesnost u pogledu naknade koja sledi u slučaju da se uspostavi kršenje obaveze poverljivosti. Ugovorna kazna za kršenje obaveze poverljivosti nije obavezna, jer u oštećena strana uglavnom ima pravo na naknadu štete zbog kršenja ove obaveze, pri čemu ugovaranje ugovorne kazne svakako ne isključuje pravo na naknadu štete koja prevazilazi iznos ugovorne kazne. Dakle, dvostruka garancija naknade štete je veoma preporučljiva.  
• Nadležnost suda i merodavno pravo — posebno važno u ugovorima sa stranim partnerima / dobavljačima / klijentima, budući da želite da sud ili arbitraža koja je Vama blizu, kao i Vama poznato pravo bude osnova za odlučivanje o sporu.

Najčešće greške kod NDA ugovora

Evo najčešćih grešaka prilikom zaključivanja ugovora o čuvanju poverljivosti, koje svaka za sebe nose različit stepen rizika:

• Korišćenje besplatnih šablona sa interneta ili AI generisanih ugovora — o ovome više u sledećem odeljku.
• Preširoko definisane poverljive informacije — u svakom ugovoru želite da postignete stepen izvenosti, kako biste imali jasnu potvrdu da je druga strana precizno i jasno imala saznanja o tome šta konkretno mora da čuva kao poverljivo, a šta ne, a kako biste sprečili spor o tome šta je ugovoreno.
• Neodređen ili nepostojeći rok trajanja — u slučaju „praznine“ u pogledu roka u kom se ova obaveza sprovodi, postavlja se logično pitanje – koji je rok u pitanju? Ako jasnog odgovora na ovo pitanje nema, veoma je upitno da li je obaveza uopšte i nastala, pa navedeno pitanje ne treba prepuštati slučaju.
• Izostanak ugovorne kazne — bez finansijske posledice, obaveza čuvanja tajne nema dovoljnu preventivnu snagu.
• Neusklađenost sa konkretnim poslovnim odnosom — ugovor napisan za jednu industriju ili jurisdikciju ne može se automatski primeniti na drugu industriju ili na srpsko pravo.
• Neuključivanje obaveze čuvanja poverljivosti u druge ugovore – to što je NDA poseban ugovor, ne znači da odredbe o čuvanju poverljivosti ne mogu biti sadržane u drugim posebnim ugovorima, kao što su ugovori o pružanju usluga, ugovori o delu, ugovori o implementaciji, autorski ugovori i dr.

Pored navedenih najčešćih grešaka, postoje, naravno, i druge greške koje je potrebno izbeći u svakodnevnom zaključivanju ugovora, u svakom konkretnom lsučaju.

Da li je internet / AI šablon ugovora dovoljan?

Ukratko – nije dovoljan, ili, drugim rečima, često nije adekvatan.

Besplatni šabloni za NDA koji se mogu naći onlajn najčešće su pisani prema anglosaksonskom pravu (SAD, UK), gde važe potpuno drugačija procesna pravila i modaliteti ugovorne odgovornosti. Isto važi i za AI, čak i kada mu zadate prompt da ugovor sačini prema srpskom pravu.

Pored toga, šabloni su po definiciji opšti, oni ne uzimaju u obzir vašu konkretnu delatnost, vrednost informacija koje štitite, trajanje poslovnog odnosa niti specifičnosti druge ugovorne strane. Ako se pitate kako zaštititi poslovnu ideju na način koji će zaista biti pravno efikasan, odgovor nije preuzimanje internet šablona ili generisanje ugovora putem široko rasprostranjenih AI modela.

Naposletku, u eventualnom sudskom postupku nedostatke ovih šablona višestruko „plaća“ onaj čija je poslovna tajna otkrivena.

Kako advokat izrađuje ugovor o čuvanju poverljivosti?

Sastavljanje NDA ugovora od strane advokata je strukturiran proces koji štiti vaše interese od samog početka. Evo kako izgleda izrada NDA ugovora od strane advokata:

• Analiza poslovnog odnosa — cilj je razumeti sa kim razgovarate, šta delite i kakva su vaša očekivanja od saradnje.
• Identifikacija poverljivih informacija — potrebno je precizno odrediti koje informacije treba zaštititi, vodeći računa da definicija ne bude ni presiroka ni preuska.
• Procena rizika — analiziramo šta bi se desilo u slučaju otkrivanja informacija i u skladu sa tim kalibrišemo ugovornu kaznu i mehanizme zaštite.
• Izrada prilagođenog ugovora o čuvanju poverljivosti — svaki NDA je pisan isključivo za konkretan slučaj, ili makar za konkretnu poslovnu delatnost, za poslovne partnere, za kupca, za dobavljača, za zaposlene i sl, na jednom ili više jezika.
• Pregovori i usaglašavanje teksta — nakon slanja ugovora o čuvanju poverljivosti drugoj strani, Vaše interese u pregovorima sa drugom stranom  obezbeđuje advokat za NDA koji poznaje Vaše interese, zna gde je moguće napraviti ustupak, a gde to nije korisno. Takođe, čak i da napravite krupnije ustupke u pregovorima, advokat za NDA može da objasni dugoročne pravne implikacije i rizike, kao i načine da predupredite potencijalne rizike.

Ugovor o poverljivosti sa poslovnim partnerom koji je izrađen uz advokatsku pomoć nije trošak, već najčešće jednokratna investicija u sigurnost vaše kompanije. Pitanje kako zaštititi poslovnu ideju pre prezentacije investitorima, kako zaštititi poslovnu tajnu od bivšeg zaposlenog ili kako se osigurati pre deljenja poslovnog plana ima jedan zajednički odgovor: pravovremeno i pisano sačinjavanje NDA ugovora uz pomoć advokata.

Zakonski okvir čuvanja poverljivosti podataka

Iako se zaštita poverljivih informacija najčešće ostvaruje putem NDA ugovora, poslovne tajne u Republici Srbiji uživaju i zakonsku zaštitu. Osnovni propis u ovoj oblasti je Zakon o zaštiti poslovne tajne, koji uređuje uslove pod kojima se određene informacije smatraju poslovnom tajnom, kao i pravna sredstva koja stoje na raspolaganju u slučaju njihovog neovlašćenog pribavljanja, korišćenja ili otkrivanja.

Prema zakonu, poslovna tajna predstavlja informacije koje nisu opšte poznate niti lako dostupne licima koja se uobičajeno bave tom vrstom informacija, koje imaju komercijalnu vrednost upravo zato što su tajne i za koje su preduzete razumne mere radi očuvanja njihove poverljivosti.

Upravo je NDA ugovor, odnosno ugovor o čuvanju poverljivosti, jedna od najvažnijih mera kojom kompanija pokazuje da aktivno štiti poverljivost svojih poslovnih informacija, odnosno da preduzima razumne mere radi očuvanja poverljivosti. Ovo može biti od ključnog značaja i u eventualnom sudskom postupku: kompanija koja nije preduzela nikakve mere zaštite teško može dokazati da su informacije imale status poslovne tajne. Ugovor o neotkrivanju podataka, dakle, nije samo preventivna mera, on je i dokaz u postupku, čak i kada treća lica nezakonito pribave ili koriste, odnosno otkriju Vašu poslovnu tajnu.

Druge razumne mere uključuju i interne akte, kao što su pravilnici o čuvanju poverljivosti, i druge procedure, kao što je označavanje dokumenata sa odgovarajućim oznakama poverljivosti.

Umesto zaključka: Odnos NDA sa know-how i intelektualnom svojinom

NDA ugovor, bilo da ga nazivate ugovorom o poverljivosti, ugovorom o čuvanju poverljivosti ili ugovorom o neotkrivanju podataka, predstavlja jedno od najvažnijih pravnih sredstava za zaštitu poslovnih interesa kompanije. Njegova osnovna svrha nije zaštita intelektualne svojine kao takve, već zaštita poverljivih informacija, poslovnih tajni i know-how znanja pre nego što postanu javno dostupni ili budu predmet posebne zakonske zaštite.

U praksi, NDA se najčešće koristi za zaštitu poslovnih ideja, razvojnih planova, strategija, tehnoloških rešenja, poslovnih modela, baza klijenata, procesa rada i drugih informacija koje imaju tržišnu vrednost upravo zato što nisu poznate trećim licima. Drugim rečima, NDA štiti ono što kompanija zna, razvija ili planira, a što joj daje konkurentsku prednost na tržištu.

Sa druge strane, određeni oblici intelektualne svojine uživaju zaštitu neposredno na osnovu zakona. Na primer, računarski programi, tekstovi, fotografije, grafička rešenja, projektna dokumentacija i druga autorska dela zaštićeni su autorskim pravom od trenutka nastanka, bez potrebe za registracijom. U slučaju žigova, industrijskih dizajnova, patenata i slično, potrebna je registracija.

Međutim, u nekim situacijama, kao što je sa patentima i drugim idejama, nije moguće dokazati odgovarajući nivo inventivnosti koji je potreban za registraciju patenta, ali je ipak veoma važno na neki način zaštititi ovu inovaciju – upravo tu stupa na scenu poslovna tajna i ugovor o poverljivosti koji kroz ugovorni odnos čuva tajnu.

Primeri ovakvog čuvanja poslovne tajne jesu recepti i procedure pripreme nekih od najpoznatijih napitaka na svetu, poslovni planovi i modeli kompanija, najčešće u IT industriji i slično. Zbog svega navedenog, daje se zaključiti da inicijalna investicija u  sigurno poslovanje nema adekvatnih alternativa.